Ostavka direktorice Sportske gimnazije u Sarajevu ponovo je otvorila staru temu o položaju sporta u obrazovnom sistemu. Radi se o školi koja bi trebala biti temelj razvoja mladih sportista, ali se godinama suočava s istim problemima ,od nedostatka finansijske podrške do neadekvatnih uslova za realizaciju praktične nastave.
Sportska gimnazija nastala je s idejom da poveže školu i sport, da omogući učenicima da usklade treninge, takmičenja i obrazovanje, ali praksa pokazuje da taj balans nikada nije u potpunosti postignut. Nedostatak opreme, prostora i podrške doveo je do toga da su brojni planirani programi ostali samo na papiru.
Ostavka direktorice može se posmatrati i kao čin upozorenja. Ona ne govori samo o pojedinačnom umoru, već o iscrpljenosti jednog sistema koji već dugo funkcioniše bez jasne strategije. U trenutku kada se sport promoviše kao društvena vrijednost, paradoksalno je da škole koje obrazuju mlade sportiste ostaju na marginama interesa.
Ovo nije pitanje jedne osobe niti jedne škole. Riječ je o mnogo dubljem problemu , o potrebi da se sport u obrazovanju shvati ozbiljno, kao dio obrazovne politike, a ne kao entuzijazam pojedinaca. Bez sistemske podrške, Sportska gimnazija teško može ostvariti svoju misiju, a mladi sportisti će i dalje birati između školskih obaveza i sportskih snova.
Vrijeme je da se napravi jasan plan: kako, s kim i s kojim resursima dalje. Ostavka može biti kraj jedne etape, ali i početak ozbiljnog razgovora o budućnosti sportskog obrazovanja u Kantonu Sarajevo.
